25. 12. 2016, Београд | У свечаној сали Скупштине Града Београда, 24.12.2015. одржана је оснивачка скупштина Хиландарског лекарског друштва. Хиландарско лекарско друштво је струковно удружење чији је циљ здравствена заштита свештеног монашког братства Свете царске српске лавре Хиландара на Светој Гори Атонској. Основано је у складу са одлуком Свештеног сабора манастира Хиландара и благословом игумана Методија, а на иницијативу српских лекара и њихових сарадника који већ дуги низ година добровољно пружају лекарску помоћ хиландарском братству. Друштво је добило и благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршку Министарства здравља Владе Републике Србије.
Свечаном скупу у Старом двору присуствовали су Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, Високопреподобни архимандрит Методије игуман Светог манастира Хиландара, помоћник министра здравља у Влади Републике Србије доц. др Зоран Михаиловић, председник Скупштине Града Београда Никола Никодијевић, Директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и преко 200 лекара и сарадника из Србије и Републике Српске.
На оснивачкој скупштини усвојени су Статут, изабрани су председништво и председник Друштва. У састав председништва су ушли: Др Небојша Пакевић (Ваљево), Др Предраг Савић (Београд), Др Веселин Лукић (Крагујевац), Др Љупчо Манговски (Београд), проф. др Радисав Шћепановић (Београд), монах Теодосије (Манастир Хиландар), Миливој Ранђић (Задужбина Светог манастира Хиландара, Београд).
За председника друштва, на предлог Свештеног сабора Светог манастира Хиландара изабран је проф. др Радисав Шћепановић, директор КБЦ „Драгиша Мишовић“. Проф. Шћепановић је уједно и иницијатор оснивања Друштва. На основу одлуке Скупштине Града Београда из 2013. године док је председник био Александар Антић, КБЦ „Драгиша Мишовић“ је преузео бригу о здравственој заштити хиландарског братства. На основу двогодишњег искуства и одлазака лекара у Хиландар, дошло се до закључка да је неопходно додатно уредити даљи рад на овом пољу. Из тога је произашла иницијатива проф. Шћепановића и његових сарадника за оснивањем „Хиландарског лекарског друштва“.
Трудом здравствених радника и донатора, током последњих година опремљене су стоматолошка, интернистичка, хируршка и офталмолошка амбуланта. Будући да у Хиландару свакодневно борави велики број људи (у просеку око стотину), а сам манастир се налази на веома изолованом месту, потреба за сталним присуством лекара, одговарајуће опремљеном амбулантом и основном апотеком је од веома велике важности, што ће у наредном периоду бити приоритет рада Друштва. Биће настављена и већ започета обука братства у пружању прве помоћи.
Медицина у Хиландару има веома дубоке корене. Манастир представља прву српску болницу која је установљена од стране Светог Саве који у свом Хиландарском типику 1200 године пише:
Глава 40, О болници и о болничарима: Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановој вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се ђе болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси свакоме потребно. А братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно и што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети, то да им се донесе. Ако им и служите заповести ради коју смо заповедили, ипак не дозвољавамо да извољевају. Мислимо да живе смерно, као што приличи монасима, да и они приме награду за трпљење, а то је уздржавање од похота и туга од болова, да им заступник буде од Бога ради насладе. Нека вам буде!
У Хиландарском архиву чува се још један значајан споменик српске медицине – Хиландарски медицински кодекс из средине 16. века који сведочи о постојању научне еропске медицине и веома учених лекара код Срба. Овај изванредни зборник је од велике важности за европску медицину, јер је једини познати пример велике збирке медицинских списа салернско-монпељске школе који је написан на народном језику а не на латинском.
