Хиландарско лекарско друштво прославило је 7. октобра 2024. г. у свом седишту, Задужбини Хиландара у Београду, молитвено и свечано крсну славу, Преподобног Симона Монаха (краља Стефана Првовенчаног).
Чин резања славског колача извршио је Епископ липљански г. Доситеј, уз саслуживање јереја Ненада Идризовића из храма Светог Петра и Павла у Топчидеру и ђакона Ивана Голубовића из храма Светог Симеона Мироточивог.
Домаћин славе био је др Предраг Савић, члан председништва Друштва.
Слави су присуствовали лекари Друштва из Београда, али и из других градова Србије и Републике Српске.
На догађају су били присутни и чланови председништва Хиландарског лекарског друштва, као и најближи сарадници и запослени у Задужбини Хиландара.
Владика Доситеј обратио се члановима Друштва пригодном беседом:
„Нека је свима вама срећна слава и на многа лета је славили. Давно је један Немац у књизи утисака о Хиландару написао: О, Хиландаре, који то још народ осим српског има своје срце изван свога тела? Па, како, ето, Хиландар кроз векове даје те импулсе и показује се заиста као једно срце нашег народа, можемо рећи да је он и једно срце наше српске медицине, јер се она у њему и зачињала. Ту су се појављивали први медицински кодекси, иако су то наши скромни почеци у медицини, али Хиландар баштини једну књигу, сведочанство да смо и у далеком средњем веку имали медицину. Хвала вам што сте припадници Хиландарског лекарског друштва, што помажете братији манастира Хиландара, а што се и сами духовно користите боравком у нашој највећој светињи. Нека вас Бог благослови и на многа лета славили вашу крсну славу“.
У свом обраћању присутнима, председник Хиландарског лекарског друштва проф. др Радисав Шћепановић поручио је:
„Колеге и колегинице, браћо и сестре, владико, хвала вам што сте дошли на данашњи велики празник. Мислим да је ово ретко леп тренутак да нам дође дојучерашњи сабрат манастира Хиландара, који, верујем, најдубље познаје живот у манастиру, где се добија духовни узлет, који се, хвала Господу, шири и на ово наше мало друштво. Онолико колико можемо, скромно, доприносимо нечему што нећемо оцењивати. Колико ми служимо манастиру, то је наш позив, али лично верујем да добијамо много више него што пружамо. То духовно окрепљење и нова вредна сазнања, важно је да добијамо лично, а и да пренесемо овамо, када се вратимо међу наше људе, пријатеље и фамилију. Хвала Вам још једном на Вашем благослову, на Вашим златним и драгоценим речима. Шта ми још можемо да кажемо, настављамо како смо и рекли на почетку. Надам се да ће, док је манастира и док је потребе у манастиру, српски лекари бити у њему, делећи живот, добро и, не дај Боже, лоше. Тако да, како и рекосте, на многаја љета, даће Бог да дуго славимо овај данашњи дан и неке друге дане. Хвала Вам још једном, Бог Вас благословио“.
